Dvorac Banlok (dvorac Karačonji)

Iako neki izvori tvrde da je Banlok bio sedište temišvarskog paše u periodu između 1552. i 1716. godine, nema dostupnih informacija o godini izgradnje trenutnog dvorca. Ipak, nakon detaljnog proučavanja dokumenata, može se zaključiti da je dvorac, u obliku u kojem nam je danas poznat, napravio 1793. na starim temeljima plemić Lazar Karačonji, podišpan okruga Torontal. Ukrašena unutrašnjost i park koji okružuje dvorac nastali su krajem 19. i početkom 20. veka. Među mnogim ukrasima u dvorcu može se naći veliki broj antikviteta, rokoko slika, vrednih minijatura, zbirka oružja i karikatura, kao i mumija uvezena iz Egipta. Grifon, sirena s dva repa, elementi porodičnog grba, predstavljeni su na nameštaju u ampir stilu. Neki delovi nameštaja u stilu španske renesanse i ampir stilu sada se čuvaju u Muzeju lepih  umetnosti u Temišvaru. Gorenavedeni, pažljivo dizajnirani ukrasi inspirisali su rumunsku princezu Elizabetu kad aje naručivala nameštaj za svoju palatu (Palatul Elisabeta) u Bukureštu.

Spoljašnjost i jedinstveni park vredi detaljnije predstaviti. Dvorac je napravljen od robusnih, otpornih pečenih cigli i debljina zida doseže 1,25m na određenim mestima. Zgrada, planirana u obliku slova U, grli cvetnu baštu. Porodični grb urezan u kamen nekada je stajao na fasadi dvorca Karačonji koji je ostao netaknut čak i kada je rumunska kraljevska porodica posedovala zgradu. Grb je uklonjen i bačen u septičku jamu 1948. godine, što na ružan način pokazuje koliko državni aparat u to vreme nije cenio prave vrednosti. Grb je rekonstruisan u obliku mozaika u cvetnoj bašti iza dvorca, ali je bio potpuno uništen 1991. godine u žestokom zemljotresu čiji epicentar je bio direktno ispod Banloka. Dva krila nose brojne dekorativne elemente koji se mogu videti iz cvetne bašte. Prozori na tavanu su u baroknom stilu, a visoki reljefi u zidovima ilustracija su dobro definisane teme koja se sastoji od karakteristika grba i mitoloških scena. Elementi kovanog gvožđa iz 18. veka koji odvajaju baštu takođe poseduju jedinstvenu lepotu, kao i gvozdeni držači za lampe koji su postavljeni na svakom uglu zgrade. Sve ovo je dodato zgradi 1793. Ukrasi na velikim drvenim vratima takođe su napravljeni od kovanog gvožđa iz 18. veka. Teme na visokim reljefima na zidovima iznad vrata variraju od ulaza do ulaza, u skladu sa namenom vinskog podruma.

Priča se da je u parku nekada bilo 99 vrsta drveća i grmlja, a da je dvorište bilo uređeno po svim standardima svog vremena – sa šetalištem i statuama. Takozvana „Sirena“, manja zgrada u kojoj se nalaze lovački trofeji i egipatska etnografska kolekcija grofa Jenea (koja je sadržavala i mumiju), nekada je bila dragulj parka, a danas je prilično oronula. Stari ljudi iz okoline pričaju o stazi od 500 m oivičenoj visokim crnim borovima sa kapijom Andraši na svom kraju. Ime se odnosi na ženu grofa Jenea Karačonjija, Karolinu Andraši. Stanovnici gradića govore o tome kao o „Andraškom putu“ (DrumulAndraşului), aludirajući na čuvenu ulicu u Budimpešti. Danas možemo da se divimo ovoj kapiji samo na starim fotografijama i slikama iz tog vremena.

Prve krađe su se dogodile za vreme srpske okupacija nakon prvog svetskog rata, što je samo nagovestilo puno gore pljačke koje su sledile između 1948. i 1989. Zakonski privatni vlasnik dvorca i poseda bio je grof Imre Karačonji-Keglevič.

Vlada je konfiskovala sav posed grofa Karačonjija i dala dvorac u Banloku rumunskoj kraljevskoj porodici kao poklon. Nakon ovih događaja, princeza je postala vlasnik ne samo dvorca već i velikog zemljišta, čak i izvan granica okruga (zajedno sa plantažom riže, jezercetom za uzgoj ribe, farmom životinja, parkovima i baštama). Živela je u Banloku do 1948. kada je bila proterana. Prava pljačka poseda počinje nakon 1948. godine, u stvari. Odmah nakon progona kraljevske porodice i njihovih slugu, statue u parku su unakažene, a arhivi i biblioteka spaljeni.

Za vreme komunističke vladavine, dvorac je imao različite funkcije: između 1950. i 1956. pripadao je nacionalnoj poljoprivrednoj kompaniji, nakon čega ga je dve godine koristila uprava šumarstva, a nakon toga je pretvoren u dom za starije osobe, između 1958. i 1964. Zatim je dvorac bio napušten nekoliko godina, ali je i služio kao dom za decu bez roditelja i kao osnovna škola (u periodu od 1966. do 1983. godine). Od 1991. se više nije koristio.

Park oko dvorca smatra se rezervatom prirode, a deo njega dodeljen je farmi.

Pre nekoliko godina, rumunski princ Pol zahtevao je da, zajedno sa dvorcem, nekoliko stotina hektara zemlje, šume, ribnjak i plantaža riže budu vraćeni kraljevskoj porodici. Nakon što je podneo tužbu na sudu, uspeo je da povrati mali deo zemlje. Bilo kako bilo, ova slikovita zgrada data je u zakup banatskoj episkopiji.

Post Author: