Dvorac Bisingen-Nipenburg Vlajkovac

 

Naziv Dvorac Bisingen-Nipenburg
Lokacija Vlajkovac, opština Vršac, Srbija
Vreme gradnje 1859.
Arhitekta Nepoznat. Rekonstrukcija: Mor Kalina
Pravo svojine Javno
Naručilac gradnje Đerđ Močonji
Trenutna funkcija Van upotrebe
Klasifikacija u registru zaštićenih spomenika kulture Značajan spomenik kulture (SK 1438)

 

 

Glavna znamenitost Vlajkovca, naselja desetak kilometara nadomak Vršca, je nekadašnji Močonji, odnosno dvorac Bisingen-Nipenburg. Dvorac je sagradio 1859. godine Đerđ Foeni Močonji, član plemićke porodice rumunskog porekla iz Torontalske županije.  Nasledila ga je njegova kći Georgina koja je kasnije postala žena Rudolfa Bisingen-Nipenburga, grofa plemićke porodice poreklom iz Virtemberga.

Okrenuta ka glavnom putu, glavna fasada oslikava čistoću klasicizma, koja se najviše ogleda u harmoničnom rasporedu zidina, a svojom simetrijom na posmatrača ostavlja prijatan utisak. Bočni rizaliti su nekada bili ukrašeni skulpturama, međutim danas se na njihovim mestima nalaze samo prazne niše. S druge strane, fasada koja gleda na park nosi obeležja istoricizma i romantizma. Prizorom dominira kolski prilaz sa tornjem, svojim lukovima i bogato ukrašenom okapnicom – na kojoj se nekada nalazio grb porodice, i složenim limenim krovnim pokrivačem sa umetničkim ukrasom na vrhu. Na spratu se sa obe strane pružaju terase naslonjene na lepo izrađene čelične stubove. Ova živopisna fasada bogata detaljima je najverovatnije rezultat rekonstrukcije koja je sprovedena na osnovu planova Mora Kaline. Kalina je u svoje vreme bio tražen arhitekta, svojim najamskim palatama i ostalim građevinama ostavio je svoj pečat na sliku Budimpešte koja se tada munjevito razvijala. Osim toga, radio je i za mnoge plemićke porodice, između ostalog i za Močonjije i Bisingene.

Osobenost vlajkovačkog dvorca predstavljaju i ukrasi od kovanog i livenog gvožđa koji su prisutni kako unutar, tako i na spoljašnjosti zgrade. Rešetke kapije, balustrade i ukrasi na olucima i dan danas oslikavaju nekadašnju eleganciju dvorca. Krajem 19. i početkom 20. veka u dvorcu se nalazila biblioteka od nekoliko hiljada tomova knjiga, zanimljiva zbirka starog nameštaja i porcelana, kao i kolekcija retkih filigranskih predmeta. Za uređenje dvorca Rudolf Bisingen je naručio komade iz segedinske i aradske fabrike nameštaja “Lenđel Lerinc”, a neki od tih predmeta su dospeli i u kraljevsku palatu na budimskoj tvrđavi.

Ipak ovaj dvorac nije bio jedini ukras ovog imanja – naime, zgrada je bila okružena raskošnom baštom koja je posedovala sve što čini jedan dvorski park: jezerce, fontanu, potok sa mostićima, retke i egzotične biljne vrste kao što je močvarna tuja poreklom iz močvarnih predela Amerike. U stakleniku su se i leti i zimi uzgajale sveže sadnice o kojima je glavni baštovan Antal Virag (virág na mađarskom znači cvet) vodio brigu. Ovaj divan park mora da je obavijao bajkovitom atmosferom četiri devojke iz porodice Bisingen, Johanu, Liviju, Veru i Georginu, koje su se za školski raspust vraćale kući iz inostranstva. Gospođice su rado provodile vreme u vožnji čamcem na jezeru i često su igrale tenis u parku. U tim situacijama služavke su bile skupljači loptica, i za to posebno dobijale novac. Devojke su se kasnije udale u različite visoko rangirane porodice. Najstarija, Johana, udala se za grofa Pala Telekija i tako kasnije postala prva dama Mađarske. Njena mlađa sestra Livija je 1920. godine postala žena svog rođaka Ernea Karla Bisingen-Nipenburga.

Nakon dolaska nove epohe, tridesetih godina XX veka, imanje se našlo u teškoj situaciji.

Agrarnim reformama imanje je ostalo bez značajnog dela površina, pa samim tim i bez sredstava za njegovo održavanje. 1937. imanje je stavljeno pod katanac. Uprkos tome, članovi porodice su živeli u dvorcu do kraja Drugog svetskog rata, sve dok nije postao državna svojina. Dvorac je nakon toga korišćen u različite svrhe, dok mu se u isto vreme stanje sve više pogoršavalo: bio je dom za ratnu siročad, kancelarija poljoprivredne zadruge, pa i zadružni stan, ali niko nije vodio brigu o njemu. Danas je zgrada postala neupotrebljiva, ali uprkos urušenom krovu i gomilama krhotina, tu i tamo se još uvek vidi njena nekadašnja raskoš, a bujna flora starog parka još uvek nije izgubila svoje čari.

 

Kovács Nándor: Temesvajkócon, mocsárciprusok között. Hét Nap. 2005.11.15. (http://hetnap.rs/mobil/?p=cikk&id=1503)

Kulić, Branka: Dvorci i letnjikovci Vojvodine. 2012.

Németh Ferenc: Úri világ Torontálban. 2003. (http://www.forumliber.rs/pdf/books/Nemeth%20Ferenc%20-%20Uri%20vilag%20Torontalban.pdf)

Podhorányi Zsolt: Mesélő délvidéki kastélyok. 2011.

Post Author: