Dvorac Karačonji Novo Miloševo

Naziv Dvorac Karačonji
Lokacija Novo Miloševo, Opština Novi Bečej, Srbija
Vreme gradnje 1940–1946
Arhitekta Jožef Pan?
Pravo svojine Javno
Naručilac gradnje Laslo Karačonji
Trenutna funkcija Van upotrebe
Klasifikacija u registru zaštićenih spomenika kulture Značajan spomenik kulture (SK 1457)

Karačonjijevi iz Novog Miloševa spadaju u jermensko-mađarske porodice koje su tokom XVIII veka iz Transilvanije došle u Banat, gde ne samo da su stekle bogatstvo, već i društveno i političko priznanje. Uzdizanje porodice Karačonji je počelo još u Transilvaniji kada su, verovatno od kneza namesnika, dobili plemićku titulu. Kao prvi banatski zemljoposednik se pominje Bogdan Karačonji koji 1781. godine za 103.000 forinti od kraljevske riznice kupio Novo Miloševo (na mađarskom Beodra) i imenu dodao odrednicu od Beodre. To nije bila jedina promena koju je porodica načinila, već je promenila i svoj grb više puta, tako i nakon sticanja grofovske titule. Na taj način je nastao veoma složen grb koji sadrži prikaze sirene, vola sa zlatnim rogovima, medveda koji drži mač i pantera koji se propinje. Ova porodična oznaka se može između ostalog videti na kripti katoličke crkve u Novom Miloševu i na fantastičnom vitražu na nekadašnjoj zgradi zrenjaninske županije.

 

O bogatstvu Karačonjijevih su ispredane legende. Pričalo se o Lazaru, sinu zemljoposednika, da mu je velika želja bila da pripoji imanju banatske stepe koje se protežu do Vršca. Zbog toga je jednom prilikom sve svoje bogatstvo stavio na zapregu i otišao u Vršac da završi posao. Međutim, tamo je iznenada umro, a glasina kaže da je i njegovo blago nestalo sa njim.  Šta je mogla biti osnova za ovu neobičnu priču nije poznato, ali je činjenica da su Karačonjijevi imali ogromne posede. Samo u torontalskoj županiji je deset naselja bilo u njihovom posedu, a osim njih su imali značajne teritorije u sremskoj, timiškoj i peštanskoj županiji. Ogromno bogatstvo porodice se ogleda i u tome što su imali dva ogromna dvorca u Novom Miloševu, a njih su dva bogata rođaka gradila skoro istovremeno, oponašajući jedan drugog, te skoro je nastalo rivalstvo zbog gradnje. Nažalost, jedan od ta dva dvorca više ne postoji – rezidencija Lajoša Karačonjija koja je izgrađena 1857. godine. Lajošev sin, Gvido Karačonji, je možda najpoznatiji član porodice ne samo zbog toga što mu je dodeljena titula grofa, već zbog toga što je bio darežljiv mecena nauke i umetnosti. Dvorac u Novom Miloševu su nasledili njegovi sinovi. Aladar je puno vremena provodio tamo, a Jene je radije bio na imanju u okolini Pešte. Šamu Borovski navodi da je dvorac nenaseljen već 1912. godine. Dvorac je 1932. srušio tadašnji vlasnik, srpski preduzetnik, da bi ostvario zaradu od prodaje cigala.

 

Srećom, dvorcu Lasla Karačonjija izgrađenom između 1840. i 1846. godine još možemo da se divimo. Iako Laslo nije pripadao grofovskoj grani porodice, ni po čemu nije zaostajao za rodbinom ni u javnom, ni u kulturnom životu. U torontalskoj županiji je bio sudija plemstva, zatim podžupan, kasnije je bio parlamentarni predstavnik županije, a 1848., 1861. i 1867. je bio župan. Dok je grof Karačonji 1862. u Novom Miloševu ugostio tad 18-ogodišnjeg Mihalja Munkačija (koji je u memoarima blagim rečima opisao tamo provedene lepe dane), Franc List je dao koncert u zrenjaninskoj rezidenciji Lasla Karačonjija 1846. godine.

 

Gospodska kuća Lasla Karačonjija je zaista lep primer klasicističke gradnje dvoraca. I među dvorcima banatskih zemljoposednika možemo naći rezidencije klasične forme koje imaju više od jednog trema, međutim, dvorac u Novom Miloševu se samom svojom veličinom izdvaja od njih. U skladu sa proporcijama spratne zgrade, i trem se proteže na sprat, a zabat za razliku od uobičajena četiri podupire šest stubova. Na zgradi se osim klasicističkih elemenata možemo susresti i sa romantičnim, pošto se smena pravaca događala upravo u vreme gradnje. Klasicistička osnova predstavlja neku vrstu okvira za ornamente u obliku razigranih cvetnih motiva koji već predstavljaju romanticizam. Pretpostavlja se da je to sve zasluga Jožefa Pana, peštanskog arhitekte, čije se ime vezuje i za palatu Gvida Karačonjija u Budimu.

 

Uz centralnu zgradu imanja su izgrađene i zgrade ekonomije, a one stilski predstavljaju celinu sa dvorcem. Spremište za žito na sprat, sa stubovim i zabatom ima vrata od kovanog gvožđa u koja je zabeležena 1834. godina. Nekadašnje spremište čuva blago – nekoliko komada nameštaja Karačonjijevih. Najzanimljiviji deo nekadašnjeg ambara, lokalno poznatog kao kotarka, je drvena konstrukcija koja još uvek počiva na originalnoj potpori. I seljaci su kukuruz čuvali u ovakvim ambarima, ali ambar Karačonjijevih se razlikuje po tome da i ovde ima stilske, klasicističke stubove. Danas je dom lokalnom istorijsko-etnografskom muzeju. Očigledno je da i sam dvorac zaslužuje sebe dostojnu funkciju, ali trenutno čuva tužne ostatke hemijske fabrike u svojim odajama.

Post Author: