Dvorac Marcibanii−Lederer Čoka

Naziv Dvorac Marcibanii−Lederer
Lokacija Čoka, opština Čoka, Srbija
Vreme gradnje 1850-te
Arhitekta Nepoznat
Pravo svojine
Naručilac gradnje LerincMarcibanji III
Trenutna funkcija Kancelarija poljoprivrednog kombinata
Klasifikacija u registru zaštićenih spomenika kulture Spomenik kulture (SK 1797)

Letnjikovac koji je danas najpoznatiji kao dvorac Lederer se nalazi u centru Čoke. Građevina je prevashodno klasicističkog stila, sa malo uticaja eklektike. To je posebno uočljivo na glavnoj fasadi na kojoj se mogu videti i neorenesansni elementi. Zgrada je uzdužne projekcije, podeljena na dva bočna i jedan centralni rizalit, a njen najdominantniji element je terasa na spratu sa ogradom od kovanog gvožđa, tri lučna prozora i frizom koji se prostire iznad njih. Građevina je opasana velikim parkom.

Istorija dvorca započinje negde sredinom 19. veka sa porodicom Marcibanji. LerincMarcibanji II iz Puhova, podžupanTorontalske županije,je 1782. godinekupio imanje u Čoki za 95 500 forinti, te ga je naselio uzgajivačima duvana iz Segedina. Između 1795. i 1808.je izgrađena prelepa crkva Svetog trojstva iz donacije Marcibanjijevih u kojoj se nalazi i njihova porodična kripta. Dvorac je, pretpostavlja se, 1850-ih godina počeo da gradi jedan od naslednika, LerincMarcibanji III. U međuvremenu je imanje prolazilo kroz loše periode: u više navrata je kolera harala u okolini, a ni događaji koji su pratili revoluciju iz 1848-49. nisu bili povoljni za razvoj. Konačno, neke nesretne kreditne transakcije su primorale LerincaMarcibanjija da imanje proda 1869. godine. Nedovršeni dvorac su kasniji vlasnici izgradili, i na taj način je on dospeo u posed Ledererovih – delom putem nasledstva, a delom je kupljen.

U prvoj polovini 20. veka je Artur Lederer upravljao imanjem, a zatim njegov sin. Bili su sjajan par. Naime, tata Artura su smatrali za jednog od najeminentnijih stručnjaka Austrougarske monarhije na polju stočarstva, dok je Đerđ sjajnim osećajem za poslovanje doprineo stabilnom ekonomskom razvoju. Proglašavanjem imanja u Čoki oglednim su uspeli da izbegnu agrarne reforme iz 1920-ih. Na taj način je izbegnuto parcelisanje koje je tada za najveći broj vlasnika velikih imanja značilo kraj lagodnog života. Taj stil se održao u Čoki još kratko vreme. Broj osoblja u dvorcu je tada iznosio 24; gospodin je imao svoju sobaricu, a gospođa svoju. Smeštaj za poslugu i trpezarija, soba za peglanje i ostava su se nalazili u podrumu, na prizemlju je bio salon, trpezarija, radna soba i biblioteka a na spratu su biliapartmani ukućana, gostinske sobe i salon za čaj.

Ovaj stil života je porodici omogućilo vinarstvo, proizvodnja semena za cveće i fabrika salame, a pogotovo značajan broj grla stoke, ovaca i konja. Konji su bili nezamenljivi do 1950-ih godina kada je došlo do ozbiljnije industrijalizacije, a naročito su bili značajni kao  pokretači konjske železnice koja je povezivala majure, a služila je i za prevoz putnika. Čak su i deca imala male sanke i fijakere koje su vukli mali konji. Park dvorca je zaista bio raj za decu u to vreme. Dvoje dece Ledererovih, Đuri i Magda, su sa ostalom decom pohađali školu u Čoki, a drugare su često pozivali na igranje.

Porodica jevrejskog porekla je 1919. preuzela katoličku veru, ali uprkos tome je nemačka okupacija predstavljala smrtnu opasnost za njih. Mučno kolajući između Mađarske i Jugoslavije su preživeli rat i teško vreme koje je usledilo nakon njega, ali više nisu mogli da se vrate u Čoku. Imanje je država Jugoslavija na osnovu izmišljenih optužbi konfiskovala i nacionalizovala. Porodica bez nade je nakon mnogo iskušenja pobegla na jug, a konačno su se naselili u Južnoj Africi. Nakon njihovog odlaska je dvorac funkcionisao kao bolnica i sirotište, a sada ga zauzima Poljoprivredno gazdinstvo „Rit“. Već neko vreme posrćući kombinat koristi svega jednu prostoriju  u zgradi dvorca.

 

Cs. Simon István: Virulsz-e még, szülőföldem? 1997.

NagySzilvia: Nagymamámmeséiből, avagy mit ne felejtsünktovábbadniazújnemzedéknek. ActaHistoricaHungaricaTuriciensia, 2011. 2. sz.

PodhorányiZsolt: Mesélődélvidékikastélyok. 2011.

Post Author: