Dvorac Mersi

Dvorac Mersi sagrađen je tokom 1733. i 1734. u mestu Carani, u Banatu. Uzevši u obzir vreme njegove izgradnje, ovaj dvorac se može smatrati jednom od najstarijih građevina u Banatu. Sagradili su ga italijanski radnici iz zajednice Italijana koji su kolonizovani u Banatu.

 

Građevina je dobila ime po grofu Klaudijusu Florimundu de Mersiju. Grof, koji je rođen u Lotaringiji i koji je iza sebe imao sjajnu vojničku karijeru, imenovan je za guvernera Banata od strane princa Eugena Savojskog, nakon Požarevačkog mira kada je Otomanska carevina bila prinuđena da pokorene zemlje preda Habzburškoj carevini. Rezidencija grofa Mersija bila je u Temišvaru, međutim, sagradio je i drugi dvorac u Carani (na mađarskom Mercyfalva – što znači Mersijevo selo). Veoma je moguće da grof Florimund Mersi nije doživeo da boravi u dvorcu sa obzirom da je umro 1734, iste godine kada je završena izgradnja građevine.

 

Mnogi drugi događaji od velikog značaja za razvoj privrede u Banatu povezani su sa grofovim imenom. Naime, on je počeo sa isušivanjem močvara, zalagao se za uzgajanje svilenih buba i u Temišvaru sagradio mnoge fabrike čije je upravljanje prepustio stranim ekspertima. U to vreme Banat je dobijao jednu vrstu finansijske pomoći, sa obzirom na to da je ekonomski rast oblasti bio u interesu Habzburgovaca.

 

Dvorac se nalazi na blagoj padini, okružen prelepim parkom originalno sagrađenim u baroknom stilu. Štale su sagrađene sa druge strane puta ispred zamka. Ovo dvorište je jednom bilo puno života. Kada bi došli gosti, sluge su žurile da odvežu konje i da ih odvedu u štale, drugi su vodili računa o lovačkim psima, dok su žene koje su radile u dvorcu kuvale i pekle u kuhinji, služile gospodu i dame koje su bili gosti. Mnogo vojnika je takođe bilo prisutno na imanju. Danas, tek poneki detalj daje sliku tog davno nestalog sveta. Gvozdene rešetke i vrata sa zakivkama koje su napravile austrijske zanatlije još uvek su tu, kao i par zanimljivih objekata od kovanog gvožđa, nekoliko vitražnih prozora iz doba romantizma i vetrokaz na vrhu krova sa mađarskim inicijalima četiri strane sveta, što govori da je Banat bio pod mađarskom državnom upravom. Nažalost, od svih stvari koje su nekada ovde postojale, sada su ostale samo ruševine zgrade pokrivene bujnim, divljim zelenilom, iza ograde kojoj je teško prići i preko nje preskočiti. Ova tužna sudbina je između ostalog rezultat mnogih promena vlasnika kroz koje je ovaj dvorac prolazio u toku svoje istorije. Prvo je 1780. imanje kupio grof JanošŠaurau, kasnije, između 1805. i 1870. ono je prešlo u ruke španske porodice Lo Presti Fontana D’Anđoli. Između 1870. i 1874. imanje je pripadalo grofu Janošu Barinjaiju, koji ju je kasnije prodao Ferencu Fegeru iz Žadanja. Feger je renovirao i ponovo izgradio u duhu tada popularnog neobaroknog stila.

 

1931, nakon smrti Oskara Fegera (Ferencovog sina), poslednjeg vlasnika dvorca, imanje je nasledila njegova porodica. Na kraju, ovaj dvorac je podelio zlu sudbinu svih drugih rumunskih plemićkih rezidencija i dvoraca, postavši nacionalizovan i pretvoren u poljoprivredni kombinat. Ovu funkciju je vršio do 1989, do konačnog pada komunizma. Iako je kupljen 1990. i planirano je da se u njemu naprave kancelarije, potomci prvobitnih vlasnika su povratili vlasništvo nad dvorcem, pa su radovi na rekonstrukciji stali. Na kraju, zamak je vraćen potomku koji živi u Austriji i koji nije vodio računa o imanju, tako da će zapostavljena zgrada u budućnosti verovatno potpuno propasti.

Post Author: