Dvorac Nikolič – Rudna

  1. godine, kada je Trezor na prodaju ponudio velike posede u Banatu, imanja Rudne su takođe prodata. Sve posede u gradu zajedno je kupio JanošNikolič i Todor (Mirijevski) Jankovič, koji su kasnije podelili zemlju među sobom. Na inicijativu Todora Mirijevskog Jankoviča 1782. godine, počela je izgradnja seoske vile („kurije“) u Rudni. On lično tamo nije dugo živeo, već je svoju taštu, Nataliju Sokolovič, opunomoćio da upravlja njegovim bogatstvom, dvorcem i posedom.

Vlasnik susednih poseda, Janoš Nikolič, takođe je uspeo da se domogne poseda koji su pripadali njegovom nekadašnjem prijatelju, zahvaljujući braku sa Marijom Jankovič, iz porodice Jankovič. Na sličan način, on je kasnije uspeo da dođe u posed imanja i dvorca o kom je računa vodila Natalija Sokolovič. Oni su ostali u posedu porodice Jankovič dugo vremena. Imanje je prvo nasledio usvojeni sin Janoša Nikoliča, baron Janoš (Belčič) Nikolič, potom u ruke njegovog unuka, barona Feodora Nikoliča, koji je čak obavljao funkciju guvernera Bosne i Hercegovine u periodu između 1882. i 1886. Dvorac i zemlja su ostali u posedu porodice Nikolič do 1919. godine kada ih je kupio advokat po imenu Ligezan. Advokat nije dugo uživao u posedu sa obzirom da je on nacionalizovan 1924. godine.

 

Tokom perioda koji je usledio, vlasnici zgrade su se često menjali. Jednog trenutka bila je sedište pogranične policije, a već sledećeg sedište poljoprivredne zadruge. U godinama nakon što je ukinut komunizam, posed je vraćen naslednicima gospodina Ligezana. Oni, ipak, nisu uvideli potencijal u samoj zgradi, te su odlučili da je prodaju.

Trenutni vlasnici imanja, Rademaheri, kupili su ga od gorepomenute porodice. Novi vlasnici uložili su mnogo truda u restauraciju građevine, u nadi da će joj vratiti staru slavu i da će je staviti na turističku mapu oblasti. Ova inicijativa se ipak pokazala kao prilično skupa i puna prepreka. Kroz vreme, dvorac je izgubio svoj elegantan izgled koji je nekada posedovao kao dom porodice koja je bila u srodničkim odnosima sa kraljem Srbije, i počeo je da se raspada. Najveće propadanje dvorac je doživeo za vreme „kolektivizacije“, nakon 1960. godine, kada je bio sedište lokalne organizacije. 1989. godine ukraden je nameštaj iz zgrade, čak i stolarija i parket.

Nekada dvadesetosobna zgrada, stari dvorac je sada sve samo ne impozantan. Ovo je učinilo težim zadatak novih vlasnika, kada su odlučili da prilagode enterijer turističkoj nameni. Prvobitna ideja Rademaherovih bila je da se napravi soba na mansardi koja bi primala 20 gostiju, dok je spoljašnja zgrada dvorca trebalo da ugosti još 15 gostiju u tematskim sobama. Par je otvorio vrata posetiocima na početku skupe rekonstrukcije, međutim nisu mogli da ponude ostale usluge.

Tokom naše posete, gospođa Marija Rademaher, kao jedan od vlasnika, poverila nam je da namerava da poveća atraktivnost dvorca u očima turista osnivanjem malog zoološkog vrta koji bi na imanje privukao gradsku decu i školske ekskurzije.

Nakon što smo čuli i videli planove koje nam je predstavila entuzijastična gospođa (koji bi doprineli rastu interesovanja za posetu vrednim znamenitostima Banata), bilo je neshvatljivo i prilično iznenađujuće videti oglas u novinama koji je čitaoce obaveštavao da se dvorac nudi na prodaju po ceni od 500.000 evra.

Lokalni žitelji prepričavaju legendu o misterioznom dvorcuNikolič prema kojoj je Natalia Sokolovič, starica kojoj je sve oduzeto, proklela potomke porodice Nikolič da im čak ni kosti u grobnicama nikada ne počivaju u miru. Legenda je dobila na značaju kada su kasnije, tokom Prvog svetskog rata, lopovi ukrali mermerne ploče, vrata i prozore porodične kapele i tako uznemirili večno mesto počinka zemljoposednika.

Budućnost će pokazati koliko će sledeći vlasnik (vlasnici) poštovati ovaj istorijski spomenik.

Post Author: