Dvorac Nojhauzen Srpska Crnja

 

Naziv Dvorac Nojhauzen
Lokacija Srpska Crnja, opština Nova Crnja, Srbija
Vreme gradnje 1943
Arhitekta Ruski vojni talac
Pravo svojine Javno
Naručilac gradnje Franc Nojhauzen
Trenutna funkcija Hotel sa restoranom
Klasifikacija u registar zaštićenih spomenika kulture Prethodna zaštita

 

Najmlađi banatski dvorac smešten je u neposrednoj blizini srpsko-rumunske granice, u naselju današnje Srpske Crnje. Od kraja XVIII veka područje se nalazilo u posedu porodice Čekonjić, koja je na ovom delu, gde je za vreme Drugog svetskog rata izgrađen dvorac, osnovala majur “Julija” i pored njega gospodarsku ergelu.  Propadanje ogromnog gazdinstva Čekonjića počelo je 1918. godine. Deo poseda na kojem je kasnije izgrađen i dvorac, mogli su da zadrže, ali su ga 1934. prodali osobi jeverejskog porekla, Aleksandru Šajovicu. Sledeća promena usledila je 1941. kada je Banat pao pod nemačku upravu. Iz dokumenata zrenjaninskog advokata Imrea Varadija saznajemo da su zemljišne površine prodate od strane braće Šandora Čekonjića pripale nemačkom rukovodstvu. Gazdinstvom je upravljao izvesni Arno Milman, koji ga je već 1941. prodao rudnicima bora u francuskom posedu. 1943. godine pripalo je jednom ozloglašenom nacističkom generalu, Francu Nojhauzenu, koji je u to vreme, u okupiranom Banatu, bio odgovoran za privredne poslove, tj. za iskorišćavanje banatskih privrednih resursa. Na ovom imanju je sagradio kaštel, ali se time nije zadovoljio: želeo je da poseduje i Čekonjićevu ergelu, to  jest u ondašnjoj Jugoslaviji najbolju ergelu – piše Endre Čekonjić mlađi kojeg je otac ovlastio da pregovara o ovom predmetu sa Nojhauzenom. Naravno, Šandoru Čekonjiću ni na kraju pameti nije bila prodaja ergele, i na to ga ni Nojhauzen nije mogao prisiliti.

Magazin “Der Spiegel” piše da su Nojhauzen i njegova supruga Helena na majuru “Julija” živeli lagodnim životom veleposednika , između ostalog imali su svoju sopstvenu fazaneriju i privatni aerodrom. Međutim, uskoro dolaze Rusi, koji su sve “oslobodili”, pa i Čekonjićevu ergelu, gde je u to doba bilo i 100 konja.  Nojhauzen je dopao ropstva, konfiskovali su mu nebrojeno umetničko blago koje je sakupljao za Geringa, a koje je delom pripadalo Čekonjićevoj ostavštini. Vojni sud u Beogradu je 1947. osudio generala na 20 godina zatvora i prisilni rad, ali je 1953. oslobođen i do kraja života živi u Minhenu.

Nojhauzen je za lokaciju svog dvorca izabrao ovo pogranično naselje pre svega zbog ergele, ali i zbog nadaleko poznatih lovišta. Okolnosti izgradnje novog dvorca do sada nisu raščišćene, a ni građevinski planovi nisu pronađeni. Smatra se da je zgradu projektovao jedan ruski građevinar koji je u to doba robovao u oblasti pod  nemačkom upravom. Brojne legende obavijaju dvorac. Mnogi smatraju da nije ni građen za Nojhauzena, nego za samog Geringa, koji je ovde želeo da osnuje jedan sabirni centar za oteto umetničko blago. Ovo delom može biti i tačno.

Možda zbog ličnosti arhitekte, na inače eklektičnoj građevini dominira ruski klasicizam, mada postoje i elementi baroka. Pojavljuje se i aktuelni stil doba, art deco, posebno na vitražima koji prikazuju svece. Građevina obrazuje jednu harmoničnu celinu. Poseban naglasak stavljen je na upotrebu materijala, koristili su najplemenitije građevinske materijale, to jest, dobro su iskoristili banatske resurse.

Posle Drugog svetskog rata dvorac je postao vlasništvo lokalne poljoprivredne zadruge. Preinačili su ga u hotel i restoran koje su nazivali “Kaštel”.  Nisu se mnogo trudili da sačuvaju verodostojnost zgrade. Letnjikovac je danas državna svojina, njime raspolaže opština Nova Crnja. Poslednjih godina objekat je lepo i kvalitetno renoviran, izdat je u zakup na 10 godina, i posluje kao hotel. Trenutno zgrada ima novog zakupca poreklom iz Rumunije, koji ga takođe želi koristiti kao hotel, posebno računajući na goste iz Rumunije, što će možda na nekin način ponovo povezati nekada jedinstvenu banatsku oblast.

Post Author: