Dvorac Vekerle – Klopodija

Klopodiju je 1826. od Trezora kupio Ištvan Janic, ali ju je 1838. prodao porodoci Eksel (Ronaj) iz Sombora. Oni su podelili imanje trojici naslednika, tako da su Mikloš Benicki, Antal Njeki i Matjaš Onosi postali novi vlasnici.

  1. godine, Antal Njeki je sagradio dvorac na svom imanju. Njegovo bogatstvo nasledio je njegov mlađi brat Albert, zatim njegova ćerka Leona, i na kraju, 1889. godine, praunuka Gizela Molnar od Parčovanija, žena tadašnjeg premijera, Šandora Vekerlea. Nažalost, Vekerle je bio prinuđen da proda imanje i dvorac 1918. godine. Na ovaj način imanje je prešlo u ruku Rumuna Vintila Petale, penzionisanog generala rumunske vojske. General je živeo u Klopodiji sa porodicom do 1951. godine, kada je bio prinuđen da napusti zemlju sa porodicom i rođacima i pobegne u Pariz. Dvorac koji je ostao iza njih počeo je polako da propada. Za vreme komunističkog perioda imao je različite uloge: skladište, mesto za dečje kampove, kao i škola. Žitelji sela se i dalje sećaju vremena kada je moglo da se uđe u park dvorca i kada je u zgradi bila pekara, a kasnije i taverna.

Tokom 90-ih, imanje je vraćeno generalovoj praunuci, Mari-Roze Moćornita. Onaje prodala svoje nasleđe Erinasu. Danas se nekadašnji dvorac Petala, sa sporednim zgradama i dendrološkim parkom vodi kao važan spomenik.

Lokalno stanovništvo kaže da je dvorac Vekerle trenutno u vlasništvu „određenog Italijana iz Jamu Marea“, koji je došao iz Italije i posluje u obližnjem selu Jamu Mare. Takođe veruju da je italijanski biznismen poklonio misteriozni dvorac u Klopodiji svojoj ćerki kao svadbeni poklon.

Dvorac ima dva sprata. Sastoji se od visokog prizemlja i podzemnog nivoa. Dva asimetrično postavljena mala tornja koji zauzimaju središnji deo vertikalno izdužene zgrade, kao i lođa koju podupiru polukružni stubovi predstavljaju najlepše detalje na zgradi. Prostrana štala je takođe vidljiva, ali je celo imanje nažalost okruženo ogradom, tako da se ni park ne može posetiti. Zaista je to paradoksalno, jer izvan ograde koja okružuje dvorac i veliki park, uzduž ulice postavljene su klupe i ovo je ono što stanovnici Klopodije zovu „centralni park“.

Ne samo da park više ne služi svojoj osnovnoj funkciji, već se promenio i izgled dvorca. Strukturalne promene su vršene na zgradi, kao i radovi na ojačanju. Enterijer se uglavnom menjao, a osnovni raspored soba je samo delomično očuvan.

Slika generala Vintila Petala ostala je u sećanjima lokalne zajednice. Seljani kažu da je živeo u Klopodiji sa porodicom (ćerkom i zetom, Oktavijanom Furlugenauom) i da bi svake nedelje došao na misu obučen u svoju uniformu. Takođe je stekao poštovanje lokalnog stanovništva kada je organizovao svadbu svog omiljenog sluge u Klopodiji.

Dok je posed bio u vlasništvu generala, i dvorac i park su održavani. Armija poslužitelja i sluga bili su zaposleni na imanju. Njihova dužnost je bila da paze na park, jezerce (koje je davno napunjeno) i dvorac.

Kada je komunistički režim započeo nacionalizaciju privatnog vlasništva, general Petala i njegova porodica uspeli su da izbegnu deportaciju. Legenda kaže da general nije stigao predaleko i da je umro u Bokši, gradiću u okrugu Karaš-Severin.

Sama zgrada je napuštena. Niko je nije održavao, ništa nije popravljano na njoj. Niko nije znao šta se dogodilo sa nameštajem i slikama koje su pripadale dvorcu, da li su uništene ili su ih komunisti odneli.

Jedan od žitelja sela koji živi preko puta dvorca ponekad napasa svoje krave na livadama oko dvorca – to je jedini vid održavanja koje imanje Vekerle ima u poslednje vreme.

Post Author: